Доспелост у грађанској материји

У судској пракси питање доспелости јавља се као нарочито важно за све врсте престација, како код новчаних обавеза тако и код других врста чинидби. Спорна питања су у ком моменту доспева исплата новчане обавезе и када доспева обавеза било које чинидбе (предаје, враћања и др.), јер од момента доспелости настају нека друга права поверилаца новчаних и неновчанх обавеза.   Доспелост обавезе представља право повериоца да захтева испуњење обавезе, а доцња за дужника представља ситуацију када је пропустио да у року који је уговорен или да на позив повериоца испуни своју доспелу обавезу. У неким случајевима тренуци доспелости и доцње су идентични, али у великом броју случајева тренутак (датум) доспелости није исти и не поклапа се са даном – тренутком доцње. Од доспелости зависи основаност захтева за исплату новчаног потраживања, односно уопште основаност захтева за чинидбу када су у питању неновчана потраживања. Уколико потраживање није доспело, његов титулар с успехом може да води само парницу за утврђење у смислу чл. 194. Закона о парничном поступку. Ово је изражено у бројним судским одлукама у којима је заузет став да суд не може да обавеже туженог да плати тужиоцу новчано потраживање које није доспело до закључења главне расправе. Због тога је утврђивање доспелости захтева за чинидбу у директној вези са обавезом суда да у поступку испита правни интерес за подношење тужбе за утврђење. Одредбом члана 194. ст. 2. Закона о парничном поступку прописано је да тужба за утврђење може да се поднесе ако тужилац има правни интерес да суд утврди постојање односно непостојање неког спорног права или правног односа пре доспелости захтева за чинидбу из истог односа или истинитост односно неистинитост неке исправе, или ако тужилац има неки други правни интерес. Стога је обавеза суда да утврди да ли је доспео захтев за чинидбу, а уколико јесте, захтев за утврђење не би био