Колективно отпуштање као начин решавања проблема вишка запослених

Решавање проблема вишка запослених стриктном применом законских одредаба може довести до нежељених последица, као и до угрожавања делатности самог послодавца. Важно је знати да само организован и претходно испланиран приступ овом проблему, уз познавање практичних правних „зачкољица” и примену других научних дисциплина, може довести до жељених резултата

Социјалистички системи „практиковали” су политику тзв. пуне запослености, па отуд не чуди што готово да и нису познавали институт „вишкова” запослених. Та „лажна” запосленост косила се са свим основним принципима економије што је узроковало прилично турбулентну ситуацију на тржишту рада у раздобљу после 2000. године, у тзв. периоду транзиције. Нажалост, а како се истиче у уџбеницима економије рада, у последњој деценији „нико се није озбиљније бавио ситуацијом на тржишту рада”, већ се (наивно) веровало да ће „невидљива рука тржишта” све решити сама од себе. Штавише, пореска политика вођена у протеклој деценији била је таква да је подстицала капиталну привреду, а не радно-интензивну, па уколико се има у виду број тренутно запослених у тзв. јавном сектору и предузећима у реструктурирању, може се рећи да нам проблеми у овој сфери тек предстоје.

Ако знамо да економија функционише по принципу „спојених” судова, јасно је да отпуштањем великог броја запослених, предузећа смањују трошкове свог пословања (у даљем тексту ће се показати да тиме настају и неки други „трошкови”), али тада паралелно настаје и „удар” на буџет у виду исплате накнаде за случај незапослености, што држава опет мора надоместити повећањем буџетских прихода, на некој другој страни, кроз повећање такси и пореза. Јасно је и да запослени „издвајају” део зараде на име осигурања за случај незапослености, па се из тих средстава исплаћују накнаде у случају да они остану без посла, али се исплата и ових накнада „дотира” из државног буџета.

Истовремено, „вишкови” запослених, а нарочито у „малим” срединама, доводе до значајних последица по ту средину, јер од функционисања одређених предузећа практично „живе” (више…)