Кратак водич кроз управни спор

У овом броју часописа доносимо детаљан осврт на предмет, учеснике и фазе у управном спору Закон о управним споровима („Сл. лист РС”, бр. 111/09, у даљем тексту: ЗУС), ступио је на снагу 30. децембра 2009. године и предвиђа принцип одлучивања на основу закона и у разумном року на подлози чињеница утврђених на јавној расправи (члан 2). За органе који решавају у управним стварима важно је да уоче битне разлике у односу на ранији закон, по коме је суд у управном спору судио на основу чињеница у управном поступку, а изузетно уз утврђивање чињеница на расправи.   Имајући у виду, међутим, разноврсност управне материје (најшира примена материјалних прописа у односу на друге материје) и постојање инструкционих рокова за пресуђење по појединим материјама, суд који би евентуално, одлучивао о повреди права на суђење у разумном року, могао би са сигурношћу да оцени да ли је дошло до повреде овог права.   Предмет управног спора проширен је у односу на ранији закон, па су сада, поред коначних управних аката, предмет оцењивања законитости у управном спору и коначни појединачни акти којима се решава о праву, обавези или на закону заснованом интересу у погледу којих није предвиђена другачија судска заштита. То је битно да знају и органи управе и да прате судску праксу Управног суда, будући да она треба да покаже меру и степен надлежности суда како се у управном спору не би преиспитивало „све и свашта”, а опет, с друге стране, како се странкама не би ограничило право на приступ суду. Тако, на пример, по ранијој судској пракси, предмет оцењивања у управном спору нису биле одлуке на конкурсу о најповољнијем понуђачу за јавни превоз у Београду. Сада, по новом ЗУС-у, и такве је одлуке могуће преиспитати у управном спору.   Управни акт и управна ствар Дефиниција управног акта дата је у члану 4. ЗУС-а