Кривично дело угрожавања сигурности из члана 138. ст. 1. и 2. Кривичног законика у судској пракси

Честа заступљеност кривичног дела угрожавања сигурности у кривичној процедури и прописана надлежност Основног суда, сугеришу да је биће овог кривичног дела једноставно утврдити. Примери судских пресуда у овом тексту и њихова анализа показују нам управо супротно   Кривично дело угрожавања сигурности предвиђено је у члану 138. Кривичног законика („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 108/14, у даљем тексту: КЗ) и обухваћено је у глави 14. која носи назив „Кривична дела против слободе и права човека и грађанина”. Објекат заштите овог кривичног дела је сигурност лица, односно грађанина, а под њом се подразумева сигурност живота и тела. Другим речима, њиме се штити осећање сигурности и право човека да живи у миру и спокојству и да га друга лица не узнемиравају. Основна радња кривичног дела, предвиђена у ст. 1. јесте угрожавање сигурности неког лица претњом да ће се напасти на живот или тело тога лица или њему блиског лица. Дакле, основна радња извршења јесте „претња”. Она мора бити озбиљна, а под тим се подразумева да је као таква објективно подобна да код лица коме се прети изазове осећање страха, односно несигурности. И у теорији и у судској пракси постигнута је сагласност да претња код овог кривичног дела мора да буде озбиљна, а не обична претња. Имајући ту околност у виду, поставља се питање зашто законодавац у бићу основног кривичног дела, уместо речи „претња”, није навео „озбиљна претња”. Озбиљност претње цени се према начину на који се она чини, односно могућности настанка последице. Претња је стављање у изглед неког зла које мора бити објективно остварљиво. Озбиљност претње мора се ценити према понашању оштећеног. Другим речима, лице коме се прети верује у остварљивост претње, без обзира на то што оно није објективно остварљиво (на пример, претња пиштољем у којем нема муниције). Угрожавање сигурности, даље, за последицу мора имати сазнање оштећеног