Кривичноправни значај важнијих решења из Закона о националном ДНК регистру* – НОВО –

Аутор чланка

У овом тексту анализиране су најважније одредбе Закона о националном регистру ДНК, који је усвојила Народна скупштина РС у пролеће 2018. године, при чему се посебно указује на кривичноправни значај успостављања и употребе ДНК регистра и технологије у форензичком поступку откривања извршилаца кривичних дела, у циљу њиховог процесуирања и изрицања адекватне судске санкције. Смисао ових одредаба је да невине особе не буду осуђене, већ да рука правде стигне стварне извршиоце кривичних дела. Регистар се користи и за потребе утврђивања идентитета несталих и непознатих лица, као и за утврђивање идентитета лешева и делова тела. Централно место у Регистру има база података ДНК профила неспорних и спорних биолошких узорака, као и профила утврђених у кривичним поступцима који су достављени централној лабораторији. У раду се посебно указује на осетљивост ових података и потребу њиховог законитог коришћења и обраде, према сврси која је одређена Законом. У закључним разматрањима предлаже се да се у догледно време успостави трајна база ДНК података и унапреди поступак вештачења у пракси, сагласно нормама националног кривичног законодавства и прописима ЕУ.

 ________

*Апстракт рада у коауторству Никач Ж., Божић В., Кривичноправни значај важнијих решења из Закона о националном ДНК регистру, објављен у Зборнику резимеа Међународно научно-стручне конференције  ЗИТЕКС 2018.

Рад је резултат рада на истраживању трговања људским органима као најтежег облика кривичног дела организованог криминалитета.

 

УВОД

Борба против тероризма, организованог криминала и других најтежих појавних облика криминалитета у данашње време није могућа без адекватне легислативне основе, специјализованих агенција за примену закона, едукованих кадрова, међународне и мултиагенцијске сарадње,  савремене опреме и употребе научних метода. Водеће службе развијених држава. попут америчког ФБИ-а, Интерпола и Еуропола, користе резултате техничко-технолошког напретка у свету у борби против злочина, његовој превенцији и процесуирању извршилаца кривичних дела.

У том контексту посебно место данас заузима форензика, која је постала веома популарна последњих деценија минулог и почетком овог века, када је достигнут изузетно висок ниво развоја информационих технологија. У питању су велики информациони системи који су омогућили препознавање лица, трагова и материјала од интереса за криминалистичке истраге. Савремена форензика је специфична мултидисциплинарна област, у којој се примењују методи фундаменталних и примењених наука у циљу идентификације трагова од значаја за процесуирање злочина и злочинаца. Познавање научних метода је важан први корак у форензичкој обради криминалних догађаја који омогућава потребне анализе, поуздане идентификационе резултате и њихово тумачење на суду. Примена форензичких метода обухвата неколико области: криминалистичку, државну и комерцијалну. (Група аутора, 2011).

На просторима некадашње СФРЈ, њених држава наследница и Републике Србије примена форензике и посебно ДНК (дезоксирибонуклеинске киселине) вештачења није била дуго практикована због недовољног познавања метода, постојања оскудних материјалних ресурса сваке од заједница, а коначно и због великих трошкова. Шира јавност није била упозната с могућностима ДНК вештачења док се у стручним круговима појавило неколико пионирских радова из ове области у којима је указано на примену у судским процесима (Обрадовић, 2000, 99-150). С друштвеним променама и реформама које су покренуте у Србији и осталим државама бивше Југославије актуелизовано је и питање употребе ове технологије у функцији идентификације извршилаца кривичних дела и препознавања лица на основу биометријских карактеристика, лешних и коштаних остатака, трагова с места догађаја, као и испитивања психолошког, социјалног и правног аспекта личности (Миљковић, 2000, 151-171).

Легислативни оквир за ДНК и друга форензичка вештачења утврђен је по први пут одредбама ранијег Законика о кривичном поступку (ЗКП) из 2001. године.[1] Након престанка постојања Државне заједнице Србије и Црне Горе 2006. године, нове независне државе регулисале су ову материју националним прописима. Република Србија је већ у новелираном ЗКП-у из 2011. и каснијим изменама и допунама усвојила један број решења у којима се предвиђа форензичко вештачење. Тако се у чл. 130. предвиђа форензичко-генетичка анализа[2] материјала и отисака папиларних линија при обдукцији леша, затим приликом увиђаја (чл. 133) и када се ангажују стручна лица форензичке, саобраћајне, медицинске или друге струке при узимању биометријских узорака (чл. 140. форензичка регистрација осумњиченог), као и при узимању узорака за форензичко-генетичку анализу (чл. 142).[3] Поред прописа из области правосуђа, питања форензичких и других вештачења допунски су регулисана одредбама полицијских прописа, као што су били раније донети Закон о полицији[4] и подзаконски акти попут Правилника о полицијским овлашћењима.[5]

Велики значај имало је и усвајање Закона о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела против полних слобода према малолетним лицима,[6] посебно у делу који се односи на посебне евиденције које, поред осталог, садрже и ДНК профиле осуђених лица. У питању је пропис познат у српској јавности под колоквијалним називом Маријин закон, донет по покојној девојчици М. Ј. (старој 8 година) из Старих Лединаца код Новог Сада, која је брутално убијена 26. 6. 2010. године од стране вишеструког повратника осуђиваног за сексуалне деликте према деци и малолетницима.

У минуле две деценије овог века бележимо знатан пораст обављених судских и других вештачења за потребе органа правосуђа и полиције, међу којима се посебно истичу форензичка биолошка вештачења (Обрадовић, 2004, 138–156). Потреба за ДНК вештачењима постоји због повећања броја кривичних дела и њихове природе, као и захтева да дела буду откривена и извршиоци процесуирани уз ваљане доказе. Крајњи циљ је судски епилог и адекватне санкције за починиоце, док би жртве требале да добију адекватну сатисфакцију. У том смислу група наших експерата својевремено је покренула питање изградње базе ДНК података на основу које би се у току вештачења вршила упоређивања материјала, па би могло да се дође до везе између лица и предмета (Симоновић, 2012).

ЗАКОН О НАЦИОНАЛНОМ ДНК РЕГИСТРУ – систематика и важнија решења

У историјском осврту треба подсетити на то да је законодавна активност на изради овог прописа почела знатно раније. Тако је још 2004. године основана Радна група за припрему Нацрта закона о Агенцији за вођење ДНК регистра. После кратког периода деловања ту радну групу заменила је Комисија за реформу правосуђа РС, која је даље формирала ad hoc радну групу. Радна група је релативно брзо завршила рад, припремила и предала Министарству правде 2006. године Нацрт закона о Агенцији за вођење ДНК регистра, при чему је уважила претходни нацрт који је припремила Комисија и сачинила радни текст који је у знатној мери био хармонизован с нормама националног кривичног законодавства – КЗ-а, ЗКП-а, Закона о извршењу кривичних санкција и Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица (Обрадовић, 2018, 18–21). Након тога, рад на изради финалног текста и усвајању овог прописа потпуно је замро из непознатих разлога. Претпоставља се да је основи разлог чињеница да исти пропис није био међу приоритетима у агенди прописа.

У Републици Србији недавно је усвојен Закон о националном ДНК регистру[7], као lex specialis пропис у овој материји. Закон је од изузетног значаја за поступање надлежних органа у процесуирању кривичних дела и осумњичених (оптужених, окривљених) у судским поступцима, посебно тамо где је потребно софистицирано доказно средство које може да пружи база ДНК података.

Са становишта правне технике, нови Закон о националном ДНК регистру је кратак и релативно језгровит законски текст. У питању је пропис који има укупно једанаест (11) одредаба, које условно могу да се поделе у три кратка дела: уводни, централни и закључни.

а) У уводном делу законодавац је указао на предмет Закона, значење појединих израза и употребу родно осетљивог језика (чл. 1–3).

Предмет Закона је успостављање и садржина националног регистра, који је резултат форензичко-генетичке анализе ДНК за потребе кривичног поступка, утврђивања идентитета несталих или непознатих лица и лешева, делова тела, као и обрада података добијених форензичко-генетичком анализом и друга питања од значаја за вођење Регистра. Поменуто одређење у чл. 1. је екстензивно, а сматра се добрим решењем јер се њиме, поред норми кривичног права, уређују успостављање и садржина регистра од значаја за утврђивање идентитета несталих или непознатих лица, лешева или делова тела.[8]

Поред тога, у чл. 2. подробније се одређују стручни изрази, појмови и термини од значаја за примену Закона, од којих су важније: а) ДНК анализа је одређена као форензичко-генетичка анализа биолошког материјала, извршена за потребе кривичног поступка или поступка утврђивања идентитета, којом се добијају ДНК профили, који се уносе у Регистар; б) локус је одређени специфични део молекула ДНК; ц) алел је варијанта одређеног локуса; д) ДНК профил је податак који представља резултат ДНК анализе, при чему је јединствени ДНК профил онај ДНК профил утврђен анализом неспорног или спорног биолошког узорка пореклом од једне особе, док је мешани ДНК профил утврђен анализом биолошког узорка пореклом од више од једне особе; е) Европски стандардни сет (ЕСС) означава међународно усвојени скуп локуса; ф) Интерполов стандардни сет локуса (ИССОЛ) јесте међународно усвојени скуп локуса који користи Интерпол;  г) биолошки узорак је, у смислу овог закона, сваки биолошки материјал хуманог порекла који се може довести у везу са кривичним делом или узорак узет у циљу утврђивања идентитета, на којем се може извршити одговарајућа ДНК анализа; х) неспорни биолошки узорак је биолошки материјал узет од лица или леша коме је претходно утврђен идентитет; и) спорни биолошки узорак је биолошки материјал непознатог порекла.[9]

Мишљења смо да је можда било опортуно оптерећивати текст прописа техничким нормативима као што су Европски стандардни сет и Интерполов стандардни сет, јер се ради о техничким стандардима који су променљивог карактера с обзиром на то да је форензичка генетика веома динамична. У сваком случају овај номотехнички „вишак” није од посебног значаја јер је пропис релативно кратак, док у примени преовлађује експертски приступ стручњака за ДНК анализе.

б) Централни део Закона обухвата одредбе од чл. 4. до чл. 8, које се односе на успостављање, вођење, циљ и сврху успостављања Регистра, садржину Регистра, прикупљање резултата ДНК анализе, упоређивање ДНК профила и чување података у Регистру.

Предвиђено је да Регистар ДНК води МУП РС преко надлежне форензичке службе која је одговорна за чување и тачност података.[10] Форензичка служба је саставни део Дирекције полиције МУП РС – Управе криминалистичке полиције (УКП), тачније дела познатог под називом Национални криминалистичко-технички центар (НКТЦ). Посебном одлуком Националног акредитационог тела РС од 28. 8. 2014. године НКТЦ је акредитован као национална референтна установа.[11] Сертификат представља верификацију о усклађености уведеног система квалитета са захтевима међународног стандарда СРПС ИСО/ИЕЦ 17025:2006, који је идентичан стандарду ИСО/ИЕЦ 17025:2005 (Nesic L. et all, 2016).

Поред лабораторије МУП РС, у претходном периоду коришћене су и поједине друге лабораторије у оквиру БУ (Медицински и Биолошки факултет), КЦ Ниш и Нови Сад, затим поједине приватне лабораторије и лабораторија БИА. Сада је ДНК лабораторија НКТЦ МУП РС успостављена као референтна национална установа у овој материји, у складу са чл. 140–143. ЗКП-а, у вези са чл. 279. истог закона, који предвиђа да се актом Владе РС уређује вођење евиденција о узетим узорцима за форензичко-генетичку анализу, њихово чување и уништавање.[12]

Сврха успостављања Регистра је вођење кривичног поступка и утврђивања идентитета несталих или непознатих лица и лешева и делова тела.[13] Подаци из Регистра могу да се обрађују само на начин којим би се постигла сврха обраде за коју су подаци прикупљени, односно није дозвољена обрада података на основу које могу да се установе физичке, биохемијске, физиолошке или психолошке карактеристике, односно специфичне наследне особине.[14]

У делу стручне јавности појавиле су се сумње у позицију ДНК лабораторије НКТЦ, као једине референтне лабораторије по овом закону, посебно у смислу потенцијалних злоупотреба података. Став се даље образлаже тиме да експерти МУП РС учествују у фази предистражног поступка, као и да Центар поседује осетљиве податке, па то даје основа за сумњу у непристрасност у раду и могуће „цурење” података (Обрадовић, 2018, 20). Мишљења смо да ова примедба не стоји јер се не може априори, без почетних индиција и чињеница, сумњати у статус Центра и рад његових експерата који имају релевантне референце и акредитацију надлежног тела РС.

У погледу вођења Регистра предвиђено је да се ажурирање и брисање, рокови чувања и мере заштите података у Регистру подробније регулишу посебним законом, којим се уређују евиденције и обрада података у области унутрашњих послова. Закон под истим називом усвојила је НС РС и исти је објављен у официјелним новинама.[15] Тако се у чл. 45. поменутог закона предвиђа узимање материјала ради утврђивања идентитета, дактилоскопирање, фотографисање (форензичка регистрација) и узимање других узорака, затим форензичка вештачења и анализе, као и вођење Националног ДНК регистра. Постоји правна празнина у овом делу Закона јер нису предвиђена правна решења за важна отворена питања, као што су брисање узетог биолошког материјала када против осумњиченог лица није покренут кривични поступак или је исти обустављен због законских разлога и када није подигнута оптужница против пријављеног лица. И поред тога, постоји опасност од подношења тужби ЕСЉП (Европски суд за људска права, Стразбур), потенцијалних губитака спорова и накнаде штете.

Подаци из Регистра могу да се размењују и преносе међународним организацијама, односно државама, у складу с овим и другим законом.[16] То је посебно важно данас у борби против тероризма, организованог криминала и других најтежих појавних облика криминала који има неспорно транснационални карактер.[17] У овој области најдаље је отишла позната Прумска конвенција[18] (тзв. Шенген 3), која предвиђа побољшање прекограничне сарадње држава у борби против тероризма, прекограничног криминала и илегалних миграција.[19] Конвенција даље омогућава размену података из националних база ДНК, размену података који се тичу отисака прстију и размену информација о возилима (Никач, 2015, 169–171). То је значајно због међународне полицијске сарадње генерално (Интерпол, регионално, билатерално) и посебно позиције Србије због апликације за пријем у ЕУ, сарадње с државама чланицама и Еурополом. Даљи допринос сарадњи у овој области дала су посебна струковна удружења форензичара, као што је ENFSI (European Network of Forensic Science Institutes),[20] који има 17 експертских радних група и међу њима WG за ДНК материјале. На нивоу ЕУ постоји уже удружење Еуроексперт (EE EuroExpert), као асоцијација форензичара, форензичких лабораторија и судских вештака (Никач, 2015, 210–212).

Садржина Регистра обухвата следеће базе података ДНК профила: а) утврђених из неспорних биолошких узорака, б) утврђених из спорних биолошких узорака и ц) утврђених у кривичним поступцима достављених из свих ДНК лабораторија из РС.[21]

База ДНК профила утврђених из неспорних биолошких узорака садржи збирке ДНК профила: лица над којима је извршена форензичка регистрација; лица којима је суд одлуком о изрицању кривичне санкције одредио узимање узорка; лица осуђених за кривична дела одређена у закону којим се уређују посебне мере за спречавање вршења кривичних дела против полне слободе према малолетним лицима; који су достављени од стране надлежних органа у оквиру међународне полицијске или правосудне сарадње и профила утврђених ради елиминације сумње.[22]

База ДНК профила утврђених из спорних биолошких узорака садржи следеће збирке докумената: јединствених ДНК профила лица којима се утврђује идентитет и других лица достављених у сврху њихове идентификације; јединствених ДНК профила лешева којима се утврђује идентитет; јединствених ДНК профила који су добијени из спорних биолошких узорака; ДНК профила који су достављени од стране надлежних органа у оквиру међународне полицијске или правосудне сарадње и збирку мешаних ДНК профила.[23]

База ДНК профила утврђених у кривичним поступцима, достављених из свих ДНК лабораторија из Републике Србије, садржи збирке: регистрованих ДНК лабораторија; утврђених ДНК профила из неспорних биолошких узорака у тренутку достављања података у Регистар и утврђених јединствених ДНК профила из спорних биолошких узорака у тренутку достављања података у Регистар.[24]

Збирке садрже посебне евиденције идентификационих података, као што су: ДНК профили, персонални подаци лица, назив органа који води поступак са бројем предмета, лабораторијски деловодни број, податке о пореклу узорка, подаци о техничарима и аналитичарима који су обрађивали биолошке узорке из којих су добијени ДНК профили, назив и седиште поступајуће лабораторије.

Прикупљање резултата ДНК анализа (чл. 6) обухвата обавезу  поступајуће лабораторије,  која је извршила ДНК анализу по наредби органа поступка, да уз записник о вештачењу достави утврђене ДНК профиле надлежном органу и достави МУП-у расположиве идентификационе податке ради уноса у Регистар.[25] Даље се предвиђа ситуација када се за потребе вршења ДНК анализе у оквиру кривичног поступка, као неспорни биолошки узорак, букални брис узима посредством неакредитоване ДНК лабораторије. Тада се захтева да лабораторија обавља анализу у складу са стандардом СРПС ИСО/ИЕЦ 17025:2006 или одговарајућим стандардом по ком се акредитују форензичке лабораторије, све у функцији тачности података који се уносе у Регистар. Ако лабораторија није у могућности да узме букални брис, дужна је да достави МУП-у крв или други биолошки материјал који је подобан за ДНК анализу.[26]

Подаци о акредитованим ДНК лабораторијама у Републици Србији доступни су јавности у оквиру регистра који води надлежно тело, у складу са законом којим се уређује акредитација.[27]

Упоређивање ДНК профила предвиђено је као могућност према чл. 7. истог закона. Надлежни орган може да захтева претраживање Регистра ради упоређивања ДНК профила добијеног анализом с подацима који се већ налазе у Регистру и без одлагања. Захтев се подноси по правилу у писаној форми, а изузетно усмено, уз обавезу накнадног достављања писаног захтева.[28]

Постоји правна дилема да ли је у поступању надлежан орган Јавно тужилаштво (ЈТ) или надлежна линија рада полиције која у предистражном поступку делује самостално, по захтеву тужиоца или суда. Мишљења смо да треба прихватити екстензивно тумачење, с обзиром на то да полиција по правилу поступа по налогу ЈТ. Следећа дилема односи се на правну форму захтева. Наиме, ЗКП познаје форму наредбе за вештачење у току предистражног поступка полиције или истраге ЈТ.[29] Као субјект поступка у овом делу може да се појави и суд, али у току главног претреса. Мишљења смо да треба прихватити наредбу као препознатљиву правну форму захтева која је утврђена према ЗКП-у, на који би се начин избегли потенцијални приговори незаконитости.[30]

Уз то, постоји дилема и поводом молбе стране државе или међународних организација за доставу поменуте врсте података, као вид међународне кривичноправне помоћи. Мишљења смо да треба поступати у складу са Прум конвенцијом и интересима РС поводом апликације за пријем у ЕУ, али то треба да буде на образложени писани захтев страног органа и сходно начелу узајамности и потписаним међународним споразумима. Постоје и недоумице у погледу рокова за достављање писмених захтева за прибављање података, што пак није прецизирано одредбама прописа.

Чување података у Регистру врши се у електронском облику и то применом информационо-комуникационе технологије. Поред тога, предвиђена је и примена мера физичке и техничке заштите, што је разумљиво јер мере Информацијско-техничког система (ИТС) нису довољне.

Приступ подацима из Регистра дозвољен је само овлашћеним лицима НКТЦ (форензичке службе) МУП-а, уз примену поменутих заштитних мера.

Обрада података у Регистру евидентира се у посебној евиденцији која садржи податке о поступајућем овлашћеном службеном лицу, датуму и времену обраде, као и врсти и предмету обраде.

Архивирање података у Регистру врши се тако да се обезбеди њихово чување од губитка и оштећења.[31]

ц) Завршни део обухвата одредбе од чл. 9. до чл. 11. и односи се на надзор над спровођењем Закона и донетих подзаконских прописа за његову примену, затим на рокове за успостављање Регистра и усвајање подзаконских аката у вези с тим и на крају, на успостављање Регистра у наредном року од две (2) године од ступања на снагу Закона.

У завршним одредбама обавезују се све ДНК лабораторије на територији РС да доставе МУП-у у електронској форми ДНК расположиве профиле и идентификационе податке добијене током кривичног поступка, поступком утврђивања идентитета несталих или непознатих лица, лешева и делова тела, а најкасније у истом року као горе (2 године). Завршна одредба односи се на датум ступања на правну снагу Закона и рок од осам (8) дана од ступања на правну снагу (vacatio legis).[32]

ЗАКЉУЧАК

Усвајање Закона о националном ДНК регистру неспорно је важан корак у хармонизацији норми националног законодавства Србије с правом ЕУ, посебно у контексту апликације наше земље за пријем у Унију. У питању је испуњавање услова из поглавља бр. 23 и 24 у процесу придруживања ЕУ и с тим у вези обавеза које проистичу за нашу земљу, правосуђе и органе унутрашњих послова.

Нови легислативни оквир у овој области у складу је с међународним документима ЕУ, пре свих са Прум конвенцијом, на основу које је развијена међународна кривичноправна и полицијска сарадња у форми размене података из националних ДНК база података. То је у функцији сарадње у заједничкој борби против тероризма и организованог криминала, спречавању илегалних миграција и прекограничног криминала.

У тексту су подробније и критички анализирана нова законска решења у овој веома осетљивој области. Истакнути су позитивни аспекти новог закона, али је и указано на одређене недоумице које могу да наступе у свакодневној примени и то услед недовољно прецизних одредаба. Мишљења смо да поменути закон у примени треба да се у целости ослања на ЗКП као најважнији процесни легислативни оквир у кривичном поступку. У складу с тим су и мање могућности за потенцијалне повреде људских права и грађанских слобода. У примени закона ваља бити веома обазрив када су у питању рањиве социјалне групе и међу њима малолетници који су у сукобу са законом, а исто тако треба и уважити позитивна искуства развијених држава и праксу Европског суда за људска права (ЕСЉП) у овој области.

Да резимирамо, због кратког рока од ступања на снагу новог закона и недостатка конкретнијих почетних резултата за сада није могуће дати неку свеобухватнију анализу усвојених одредаба. Мишљења смо да ваља сачекати протек примереног рока од минимално годину дана, након чега се могу дати прелиминарне оцене и предлози за унапређење нормативног оквира, као и праксе у раду органа за примену закона.

 

 

Литература:

– Божић В., Никач Ж., (2016), Criminal incriminations based on the United nations Convention Against Transnational Organized crime in the criminal legislation of the Republic of Croatia and the Republic of Serbia, Faculty of Security in Skopje, Conference proceedings, п. 89–111.

– Божић В., Никач Ж., (2018), Међународни казненоправни одговори на актуалну мигрантску кризу, „Правна ријеч” бр. 56/18, Бања Лука, Удружење правника РС, БиХ, стр. 167–186.

– Council of the European Union, Prüm Convention, 10900/05.

– Група аутора (2011), Примена форензичких метода у криминалистици, Зборник радова КПА, Београд.

– Миљковић Ј. (2000), Вештачење ДНК отисака у кривичним поступцима код кривичног дела силовања из чл. 103. КЗ РС, Билтен судске праксе Врховног суда Србије бр. 02/00, стр. 151–171.

– Нешић Л, Вучковић Ј., Марић А. (2016), Увођење система квалитета у Национални криминалистичко-технички центар МУП РС у складу са међународним стандардом СРПС ИСО/ИЕЦ 17025:2006 (ИСО/ИЕЦ 17025:2005), Зборник КПА, Београд.

– Никач Ж., Божић В., (2017), Међународна полицијска и кривичноправна сарадња држава ЕУ у борби против тероризма с освртом на Републику Србију као кандидата за чланство, Тематска монографија „Интегрална безбедност Републике Србије”, ФПСП, Београд, стр. 165–180.

– Никач Ж. (2008), Збирка прописа из области унутрашњих послова, МУП РС, Београд.

– Никач Ж. (2015), Међународна полицијска сарадња, КПА, Београд.

– Обрадовић Д. (2000), Вештачење ДНК у кривичном поступку, Билтен судске праксе Врховног суда Србије бр. 2/00, Београд, стр.99–150.

– Обрадовић Д. (2004), Биолошка вештачења – значај, примена и перспектива у судским поступцима код нас, Билтен Врховног суда Србије бр. 3/04, Београд, стр. 138–156.

– Обрадовић Д. (2018), Осврт на поједине одредбе Закона о ДНК регистру.

– Правилник о полицијским овлашћењима, „Сл. гласник РС” бр. 54/06.

– Primorac D, Schanfield M, (2016), Forensic DNA Analysis : An Interdisciplinary Approach (Форензична анализа ДНА : Интердисциплинарни приступ).

– Сертификат о акредитацији НКТЦ бр. 01-413 од 28. 8. 2014. г.

– Симоновић Б. (2012), Криминалистика, III измењено и допуњено издање, Правни факултет Крагујевац.

– Закон о националном ДНК регистру, „Сл. гласник РС” бр. 24/18.

– ЗКП (стари) – Законик о кривичном поступку, „Службени лист СРЈ” бр. 70/01 и „Службени гласник РС” бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 20/09, 72/09.

– ЗКП, Законик о кривичном поступку, важећи „Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14.

– Закон о полицији (стари), „Сл. гласник РС”, бр. 101/05, 63/09, 92/11, 92/11, 64/15.

– Закон о полицији (нови), „Сл. гласник РС”, бр. 06/16, 24/18.

– Закон о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела против полних слобода према малолетним лицима, „Сл. гласник РС”, бр. 32/13, 55/2014.

– Закон о евиденцији и обради података у области унутрашњих послова, „Сл. гласник РС” бр. 24/18.

– www.enfsi.eu, about ENFSI, History (18. 12. 2018).

_____________

[1] ЗКП (стари), „Службени лист СРЈ” бр. 70/01 и „Службени гласник РС”, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 20/09, 72/09.

[2] Види више: Primorac D, Schanfield M: Forensic DNA Analysis : An Interdisciplinary Approach (Форензична анализа ДНА : Интердисциплинарни приступ), Загреб, Школска књига, 2016.

[3] ЗКП (важећи), „Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14.

[4] Закон о полицији (стари), „Сл. гласник РС”, бр. 101/05, 63/09, 92/11, 92/11, 64/15.

[5] Правилник о полицијским овлашћењима, „Сл. гласник РС”, бр. 54/06.

Више: Никач Ж., Збирка прописа из области унутрашњих послова, МУП РС, Интерно издање, Београд, 2008.

[6] Закон о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела против полних слобода према малолетним лицима, „Сл. гласник РС”, бр. 32/13, 55/2014 (чл. 13).

[7] Закон о националном ДНК регистру, „Сл. гласник РС”, бр. 24/18.

[8] Оп. цит. у нап. 7, чл. 1.

[9] Ibid, чл. 2.

[10] Ibid, чл. 4.

[11] Сертификат о акредитацији НКТЦ, бр. 01-413 од 28. 8. 2014. г.

[12] Оп. цит. у нап. 3.

Поступак обухвата узимање биометријских узорака (чл. 140. ЗКП-а), узимање узорака биолошког порекла (чл. 141) и узимање узорака за форензичко-генетичку анализу (чл. 143).

[13] Ibid, чл. 4. ст. 3.

[14] Ibid, чл. 4. ст. 4.

[15] Закон о евиденцији и обради података у области унутрашњих послова, „Сл. гласник РС”, бр. 24/18.

[16] Оп. цит. у нап. 7, чл. 4 ст. 4–5.

[17] Види више: Божић В., Никач Ж., Criminal incriminations based on the United nations Convention Against Transnational Organized crime in the criminal legislation of the Republic of Croatia and the Republic of Serbia, Faculty of Security in Skopje, Conference proceedings, Скопје 2016, п. 89–111.

[18] Council of the European Union, Prüm Convention, 10900/05.

[19] Види више: Никач Ж., Божић В., Међународна полицијска и кривичноправна сарадња држава ЕУ у борби против тероризма с освртом на Републику Србију као кандидата за чланство, Тематска монографија „Интегрална безбедност Републике Србије”, Факултет за пословне студије и право, Београд 2017, стр. 165–180.

Види и: Божић В., Никач Ж., Међународни казненоправни одговори на актуалну мигрантску кризу, часопис „Правна ријеч”, бр. 56/2018, Бања Лука, Удружење правника РС, БиХ, стр. 167–186.

[20] www.enfsi.eu, about ENFSI, History (18. 12. 2018).

[21] Оп. цит. у нап. 7. чл. 5.

[22] Ibid, чл. 5.

[23] Ibid, чл. 5.

[24] Ibid, чл. 5.

[25] Ibid, чл. 6, ст. 1–2.

[26] Ibid, чл. 6, ст. 4.

[27] Ibid, чл. 6, ст. 3.

[28] Ibid, чл. 7, ст. 1–2.

[29] Оп. цит. у нап. 3.

[30] Ibid, чл. 140–141. ЗКП-а.

Узимање биометријских узорака (букални брис) и узорака биолошког порекла за форензичко генетичке анализе обавља се искључиво по наредби ЈТ или суда. Сходно томе, и поређење ДНК профила треба обављати по наредби овлашћених органа.

[31] Ibid, чл. 8.

[32] Ibid, чл. 9–11.