Недозвољеност извршења – РАЗЛОЗИ (други део)

У тексту који је због обимности подељен у два дела и чији је први део објављен у мајском броју овог часописа, аутор кроз примере из праксе пише о недозвољености извршења. Како је у првом делу било речи о појму и поступку по тужбама за недозвољеност извршења, у другом делу ће наведено бити употпуњено разматрањем разлога због којих се може поднети тужба за утврђење да је извршење недозвољено. Анализирајући судску праксу у погледу разлога који се могу сматрати одлучним да би извршење било проглашено недозвољеним, односно, по терминологији коју уводи ЗИО, недопуштеним, уочене су одређене различитости, a и супротстављена су мишљења у погледу следећих разлога: ПРАВО  НА ДРЖАВИНУ И ПРАВО СВОЈИНЕ Из образложења: У конкретном случају тужени, као извршни повериоци, ни извршном дужнику, а ни тужиоцу као трећем лицу не оспоравају право својине на стану, већ тврде да то право, без обзира на промену титулара, не спречава извршење привремене мере од 8. 10. 2010. године. Погрешно налазећи да је извршни поступак покренут на основу пресуде од 10. 10. 2006. године, првостепени суд је пропустио да утврди садржину извршне исправе на основу које је одређено извршење решењем од 18. 10. 2010. године и да оцени да ли право на које се позива тужилац као треће лице спречава извршење. Ако је решењем из 2010. године, које је у решењу о извршењу означено као извршна исправа, одређена привремена мера у парници за сметање државине којом је извршном дужнику наложено да стан, испражњен од лица и ствари, врати у државину извршним повериоцима, било је потребно да се расправи да ли је отуђењем и предајом стана трећем лицу по купопродајном уговору од 13. 10. 2013. године, онемогућено извршење привремене мере и да ли у складу с тим право својине које је тужилац прибавио од извршног дужника спречава извршење одређено решењем од 18. 10. 2010. године. (Решење