Појам и поступак по тужбама за недозвољеност извршења

У тексту који је због обимности подељен у два дела и чији ће други део бити објављен у следећем броју овог часописа, аутор кроз примере из праксе пише о недозвољености извршења. У првом делу ће бити речи о појму и поступку по тужбама за недозвољеност извршења, а у другом делу о разлозима због којих се може поднети тужба за утврђење да је извршење недозвољено.   Закон о извршном поступку („Сл. гласник РС”, број 125/2004 – у даљем тексту ЗИП) у члану 23. је предвиђао да лице које тврди да у погледу предмета извршења има право које спречава извршење, може све до окончања извршног поступка изјавити приговор првостепеном суду којим тражи да се извршење на том предмету прогласи недопуштеним. Суд jе приговор достављао повериоцу и позивао га да се у року од три дана од дана достављања изјасни. Ако треће лице не учини вероватним да у погледу предмета извршења има право које спречава извршење, суд је решењем одбацивао приговор. Суд је током целог поступка могао решењем да упути треће лице чије право оцени вероватним, а које је извршни поверилац оспорио или се о њему није изјаснио, да у року од 15 дана од дана достављања решења против извршног повериоца покрене парнични поступак ради проглашења недопустивости извршења на том предмету. Извршни дужник који оспорава право трећем лицу, могао је бити обухваћен тужбом. Против решења о упућивању на парницу није се могла изјавити жалба. Подношење приговора није спречавло даље спровођење извршења. Парнични поступак је могао бити покренут и без упућивања суда према члану 24. ЗИП-а. Лице које је тврдило да у погледу предмета извршења има право које спречава извршење, све до окончања извршног поступка, а без упућивања суда из члана 23, могло је да покрене парнични поступак против повериоца због недопустивости извршења на том предмету. Извршни дужник који оспорава право трећем лицу, могао