Практични аспекти јемства у кривичном поступку

Позитивни ефекти и домени јемства, као мере обезбеђења присуства окривљеног у кривичном поступку, предњаче у односу на његове недостатке, због чега је чешћа примена ове мере погодна како за окривљеног тако и за државу Јемство представља једну од кривичнопроцесних мера које се према окривљеном могу одредити ради обезбеђења његовог присуства и несметаног вођења кривичног поступка. Према решењу нашег позитивног кривичнопроцесног законодавства, у ове процесне мере, поред јемства, спадају и: позив, довођење, забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем, забрана напуштања места боравишта, забрана напуштања стана и притвор. Законик о кривичном поступку („Сл. гласник РСˮ, бр. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 и 55/2014, у даљем тексту: ЗКП), даје прецизну дефиницију јемства и предвиђа јасне услове који морају бити испуњени да би се ова кривичнопроцесна мера према окривљеном уопште могла одредити. Чланом 202. Законика о кривичном поступку, предвиђено је да се окривљени који треба да буде стављен у притвор или се већ налази у притвору због постојања разлога прописаних у члану 211. ст. 1. тач. 1) и 4) ЗКП-а, може оставити на слободи, односно може се пустити на слободу, ако он лично или неко други за њега пружи јемство да до краја поступка неће побећи и ако сâм окривљени, пред судом пред којим се води поступак, дâ обећање да се неће крити и да без одобрења суда неће напустити боравиште. Као што можемо да приметимо, у ЗКП-у су таксативно постављени услови под којима се ова мера може применити. Први услов је да окривљени треба да буде стављен у притвор или да је већ у притвору због постојања околности прописаних у члану 211. ст. 1. тач. 1) и 4) ЗКП-а. Дакле, потребно је да у конкретном случају постоје околности које указују на то да ће се окривљени крити или се не може утврдити његова истоветност, или у својству оптуженог очигледно избегава да