Спорна питања у вези са застарелошћу међусобних потраживања правних лица из уговора о промету роба и услуга

Аутор се у овом тексту бави недоумицама које су се појавиле у пракси, а које се односе на међусобна потраживања правних лица из уговора у промету робе и услуга.   Законом о облигационим односима је прописано да потраживања застаревају за десет година, ако законом није одређен неки други рок застарелости. Чланом 374. истог закона прописано је да међусобна потраживања правних лица из уговора о промету робе и услуга, као и потраживања накнаде за издатке учињене у вези с тим уговорима, застаревају за три године, те да застаревање тече одвојено за сваку испоруку робе, извршени рад или услугу. За међусобна потраживања правних лица из уговора у промету робе и услуга предвиђен је посебан, краћи рок застарелости од општег застарног рока. Ово не значи да сва међусобна потраживања правних лица застаревају у краћем року од три године, већ само потраживања у промету робе и услуга, као и потраживања накнаде за издатке учињене у вези с тим уговорима, док остала међусобна потраживања правних лица, која произлазе из других правних основа невезаних за промет роба и услуга, застаревају у општем застарном року, уколико за неке од њих није опет предвиђен краћи рок застарелости по неком другом основу. На пример, уколико је једно правно лице у својини ствари, а друго правно лице у државини исте, право власника на подношење тужбе за повраћај индивидуално одређене ствари која се налази у фактичкој власти туженог – не застарева, без обзира на то да ли се ради о физичким или правним лицима. Потраживање накнаде штете које једно правно лице има према другом правном лицу, застарева за три године од кад је оштећеник (у овом случају представник оштећеног правног лица) дознао за штету и за лице које је штету учинило. Такође, Врховни суд Србије је заузео став да кад потраживање потиче из уговора о кредиту, онда се на такво потраживање