Сукоб надлежности – различито поступање судова у примени члана 37. ЗКП-а

Од тренутка ступања на снагу одредаба чл. 359. и 234. Кривичног законика, појавиле су се недоумице, па и различити ставови судова у вези с новоутврђеним кривичним делом, а све поводом примене члана 37. ст. 2. Законика о кривичном поступку чија се суштина своди на питање шта се сматра отварањем главног претреса. Кроз случајеве изложене у овом тексту – отклањамо те дилеме Реализација кривичног поступка пред надлежним судом подразумева правилну примену одредаба чл. 23–39. Законика о кривичном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/07, 20/09 и 72/09, у даљем тексту: ЗКП) које се односе на надлежност судова. Наравно, питање надлежности судова регулисано је посебним законом, а то је Закон о уређењу судова („Сл. гласник РС”, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 101/11 и 101/13) и то у домену шта је у надлежности основних судова, а шта у надлежности виших судова. Према поменутом закону Основни суд је надлежан да у првом степену суди за кривична дела за које је предвиђена казна затвора до десет година, а Виши суд је надлежан за кривична дела за које је предвиђена казна затвора преко десет година. У члану 37. ст. 1. старог ЗКП-а предвиђено је да је суд дужан да пази на своју стварну и месну надлежност и чим примети да није надлежан, огласиће се ненадлежним и по правноснажности решења упутиће предмет надлежном суду. То даље значи да је суд у конкретном предмету, а по примени члана 37. ст. 1. ЗКП-а, дужан да уради решење против којег странке имају право жалбе. Уколико сматра да није надлежан, суд коме се предмет доставља у рад може да покрене поступак за решавање сукоба надлежности. Поменути суд тада не доноси посебно решење којим се сматра ненадлежним, већ покреће поступак решавања сукоба надлежности, а о томе одлучује заједнички непосредно виши суд. На овом месту важно је указати, а