Топли оброк и регрес за запослене у државним органима – прописи и пракса

Предмет тужбених захтева у више покренутих радних спорова било је потраживања накнаде за топли оброк и регрес. Аргументи послодавца, односно државе, који се противе оваквим тужбеним захтевима, варирају од тврдње да запослени ни немају ово право пошто није било регулисано посебним прописима, до тврдње да је накнада трошкова исхране у току рада и регреса већ садржана у коефицијенту за обрачун и исплату зараде.   Питање топлог оброка и регреса више пута је актуелизовано након 2001. г., имајући у виду да је престанком примене Општег колективног уговора („Сл. гласник РС”, бр. 22/97, 21/98 и 31/2001) и доношењем посебних прописа који регулишу права из радног односа запослених у државним органима престало остваривање права на накнаду трошкова исхране у току рада („топли оброк”) и регреса за коришћење годишњег одмора, без постојања чврстог образложења за такву праксу. Међутим, нова законска решења садржана у Закону о систему плата у јавном сектору, као и у новом Посебном колективном уговору за државне органе, буде наду да ће запослени у блиској будућности, и то почев од 2020. г., започети са остваривањем ових права, с обзиром на то да ови прописи изричито предвиђају наведена права. Тако, Закон о систему плата у јавном сектору („Сл. гласник РС”, бр. 18/2016, 108/2016, 113/2017 и 95/2018), који почиње да се примењује од 1. 1. 2020. г., у члану 32. предвиђа да запослени има право на накнаду трошкова за долазак на рад и одлазак са рада (даље: накнада за превоз) за време које је провео на службеном путу у земљи или иностранству, затим за смештај и исхрану док ради и борави на терену, за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, као и на накнаду трошкова који су изазвани привременим или трајним премештајем у друго место рада, ако остваривање наведених права није обезбеђено на другачији начин. Исто тако, члан 48. Посебног колективног уговора за