Уговор о допунском раду као облик радног ангажовања ван радног односа

Карактеристике радног ангажовања по основу уговора о допунском раду размотрене су у овом тексту како са аспекта Закона о раду тако и са аспекта посебних закона.   ДОПУНСКИ РАД СА АСПЕКТА ЗАКОНА О РАДУ   Закон о раду представља системски закон (општи пропис) који садржи одредбе којима се уређују права, обавезе и одговорности из радног односа, односно по основу рада, које се односе на све запослене и послодавце на територији Републике Србије, ако посебним законом није другачије одређено. Одредбе овог закона примењују се и на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама, ако законом није друкчије одређено. Дакле, ако је законом који уређује радне односе у јавном сектору допунски рад уређен на другачији начин, примењиваће се одредбе посебног закона. Обављање послова по основу уговора о допунском раду регулисано је у члану 202. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 – одлука УС, 113/2017 и 95/2018 – аутентично тумачење) на следећи начин: „Запослени који ради са пуним радним временом код послодавца може да закључи уговор о допунском раду са другим послодавцем, а највише до једне трећине пуног радног времена. Уговором о допунском раду утврђује се право на новчану накнаду и друга права и обавезе по основу рада. Уговор из става 1. овог члана закључује се у писаном облику.” Сагласно наведеном: – допунски рад представља рад ван радног односа, тако да се на лице које обавља послове на основу уговора о допунском раду не примењују одредбе Закона о раду којима се уређују права, обавезе и одговорности из радног односа (одредбе које се односе на минималну цену рада, годишњи одмор, накнаду трошкова и сл.), али нема сметњи да се самим уговором о допунском раду уговори да ће послодавац ангажованом лицу надокнадити одређене трошкове који настају у вези са обављањем послова, као