Забрана напуштања боравишта

Уз навођење примера из праксе, аутор се бави забраном напуштања боравишта као мером за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка Закоником о кривичном поступку, и то чланом 188, у оквиру главе VIII, таксативно су наведене, од најлакше ка најтежој, мере за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка. Након позива, довођења, забране прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места, а пре јемства, забране напуштања стана и притвора, наведена је управо мера забране напуштања боравишта, о којој ће овде детаљније бити речи. Циљ сваке од ових мера је исти и произлази из самог наслова, али је неопходно да орган поступка приликом одређивања исте води рачуна да увек примени блажу меру у односу на тежу, ако се њом може постићи иста сврха. Такође, у обавези је да по службеној дужности меру укине онда када престану разлози због којих је одређена или да је замени блажом мером када се за то испуне услови. Приликом доношења одлуке о изрицању ових мера, пре свега забране напуштања боравишта, забране напуштања стана и притвора, орган поступка мора имати у виду и одредбе Устава којима се штити слобода кретања сваког појединца, и то чл. 20. ст. 3, којим се обавезују сви државни органи, нарочито судови, да при ограничавању људских и мањинских права воде рачуна о суштини ограничавања тих права, о сврси, обиму и природи ограничавања, као и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права. Такође треба имати у виду и чл. 39. Устава, којим је прописано да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати, као и да се ова права могу законом ограничити, између осталог, и због вођења кривичног поступка. Имајући у виду да је наша држава 2003.