Исплата отпремнине при одласку у пензију
У пракси се поставило питање да ли постоји обавеза послодавца да запосленом који иде у пензију исплати отпремнину ако је запослени једнострано отказао радни однос, као и питање да ли обавеза исплате отпремнине постоји без обзира о којој врсти пензије је реч.
У наставку наводимо изводе из пресуде суда и мишљења Министарства за рад поводом ових питања а које можете пронаћи у нашем издању Прописи.нет:
Пресуда Апелационог суда у Нишу, Гж1. 3280/18 од 17. 7. 2018:
Запосленом који је поднео захтев за престанак радног односа због остваривања услова за одлазак у пензију, радни однос може престати или споразумно или отказом од стране запосленог, и у оба случаја запослени има право на отпремнину.
Из образложења:
На основу правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања, правилном применом материјалног права, насупрот наводима жалбе туженог, правилно је првостепени суд обавезао туженог да тужиљи исплати отпремнину при одласку у старосну пензију са припадајућом затезном каматом, дајући за своју одлуку разлоге које прихвата и овај суд .
Према становишту Апелационог суда, запосленом који је поднео захтев за престанак радног односа због остваривања услова за одлазак у пензију, радни однос може престати или споразумно или отказом од стране запосленог, док у оба случаја запослени има право на отпремнину.
Чланом 175. тач. 2. Закона о раду (“Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09 и 32/13) прописано је да радни однос престаје кад запослени наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања, ако се послодавац и запослени друкчије не споразумеју.
Према томе, наведеном законском одредбом прописани су услови у погледу година живота и стажа осигурања чијим испуњењем запосленом престаје радни однос. Запосленом који је поднео захтев за престанак радног односа због остваривања услова за одлазак у пензију, радни однос може престати или споразумно, у складу са чланом 177. Закона о раду или отказом од стране запосленог у складу са чланом 178. истог закона. У оба случаја, с обзиром да је основ престанка радног односа остваривање права на пензију, запослени има права на отпремнину у складу са чланом 119. Закона о раду.
Имајући у виду да је тужиљи радни однос код туженог престао због остваривања права на пензију, а што произлази из садржине изјаве тужиље и решења РФ ПИО, то су неосновани жалбени наводи туженог да тужиљи радни однос није престао због остваривања права на пензију, већ на основу једностраног раскида – отказа уговора о раду од стране запосленог, те да Закон о раду не предвиђа обавезу послодавца да исплати отпремнину запосленом који отказује уговор о раду.
Неосновани су и жалбени наводи да тужиља није у законском року из чл. 195. ст. 1 и 2. Закона о раду покренула судски спор против туженог у овој правној ствари, јер се ради о новчаном потраживању тужиље, за које је прописан рок застарелости у трајању од 3 године од настанка обавезе у чл. 196. истог закона, те тамо где је предвиђен рок застарелости, не делује преклузивни рок.
Право на отпремнину при одласку у пензију остварује запослени коме престаје радни однос због испуњења услова, односно остваривања права на пензију, без обзира да ли се ради о старосној, инвалидској или породичној пензији
Чланом 176. тачка 1) Закона о раду прописано је да запосленом престаје радни однос независно од његове воље и воље послодавца ако је на начин прописан законом утврђено да је код запосленог дошло до губитка радне способности – даном достављања правноснажног решења о утврђивању губитка радне способности.
Чланом 119. став 1. тачка 1) Закона о раду (“Службени гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) утврђено је да је послодавац дужан да, у складу са општим актом, исплати запосленом отпремнину при одласку у пензију у висини најмање две просечне зараде.
